Odlazak Princa teatra: Preminuo reditelj Igor Vuk Torbica

0
405

Napustio nas je jedan od najboljih reditelja mlađe generacije.

Odlazak Princa teatra: Preminuo reditelj Igor Vuk Torbica
Foto: Facebook Igor Vuk Torbica

Igor Vuk Torbica (33) tragično je okončao život u Rovinju, gde je doputovao samo dan ranije iz Beograda. Reditelj je trebalo da počne sa radom na predstavi u Zagrebačkom kazalištu mladih (ZKM) u Zagrebu.
– Napustio nas je u 33. godini Igor Vuk Torbica, pozorišni reditelj. Rođen je u Drvaru, odrastao u Rovinju. Školovao se, živeo i radio u Beogradu, kao i u mnogim najznačajnijim pozorištima širom regiona. U gradu koji je voleo i odabrao, napravio je neke od svojih najboljih predstava, kao i u Zagrebu, Ljubljani, Novom Sadu, Rijeci, Somboru, Bitolju… – navodi se u saopštenju porodice i prijatelja reditelja koje prenosi RTS.

– “Hinkeman”, “Carstvo mraka”, “Mizantrop”, “Tartif”, “Tit Andronik”, “Bakhe”, “Krvave svadbe”… neki su od naslova po kojima ćemo ga pamtiti. A pamtićemo ga i po nečem mnogo većem. Po snazi i strasti da usadi ljubav prema pozorištu i životu, u srca svih nas koji smo ga upoznali – dodaje se u saopštenju.

“Pozorišno proleće” u Šapcu: “Carstvo mraka” najbolja predstava

ZKM je otkazao sinoćnu zakazanu predstavu “Ajhman u Jerusalimu” zbog, kako je navedeno na zvaničnom sajtu “smrti dragog kolege i prijatelja”.

Igor Vuk Torbica rođen je u Drvaru 1987. godine. Srednju školu završio je u Puli, a diplomirao pozorišnu i radio režiju na FDU u Beogradu 2013. u klasi profesorke Alise Stojanović. Radio je u pozorištima širom regiona. Mnogi su Torbicu smatrali za jednog od najtalentovanijih, najprovokativnijih i najangažovanijih mladih reditelja u regionu.

igor vuk torbica fb2 nas
Foto: Facebook Igor Vuk Torbica

Pozorišna publika će ga pamtiti po komadima “Carstvo mraka” (Narodno pozorište u Beogradu); “Razbijeni vrč” (JDP, Beograd); “Krvave svadbe” (SNP, Novi Sad); “Tit Andronik” (ZKM, Zagreb); zatim Molijerovom “Mizantropu” (HNK Ivan Pl. Zajc, Rijeka); “Don Žuanu” (NP “Toša Jovanović”, Zrenjanin); “Tartifu” (Narodno pozorište Sombor); for Horvatovim “Pričama iz Bečke šume” (Gradsko dramsko kazalište mladih, Zagreb); a pre svega po višestruko nagrađivanom komadu Ernsta Tolera “Hinkenman” (ZKM).

Preminuo glumac Desimir Stanojević Desko

Dobitnik je nagrade “Hugo Klajn” za najboljeg studenta pozorišne režije u generaciji. Njegova ispitna predstava na trećoj godini, “Pokojnik”, dobila je glavnu nagradu festivala “Studio fest”. Ona je uvrštena u redovni repertoar JDP, a na Nušićevim danima u Smederevu proglašena je najboljom predstavom festivala. Za predstavu “Hinkeman”, Torbica je na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu “Bez prevoda” u Užicu 2016. dobio nagradu “Ardalion” za najbolju režiju. Prema oceni stručnog žirija i mišljenju publike, to je bila najbolja predstava festivala. Ista predstava proglašena je najboljom i na 31. Gavelinim večerima u Zagrebu, a Torbica je tada dobio i nagradu za režiju. “Hinkeman” je osvojio i Nagradu hrvatskog glumišta za najbolju dramsku predstavu u celini; a na 24. međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci dobija čak četiri nagrade žirija.

U njegovoj biografiji je upisano više nagrada nego predstava, primetili su novinari. Bio je okrenut čitanju klasičnih komada na savremeni način.

Nagrada “Raša Plaović” Olgi Odanović
igor vuk torbica fb
Foto: Facebook Igor Vuk Torbica

Upitan za to što se u “Hinkenmanu” i “Pričama iz bečke šume” vraćao u period neposredno nakon Prvog svetskog rata, Torbica je naveo da je video mnoge sličnosti našeg sa tim vremenom.

– Gotovo je neverovatno kako su ljudi spremni brbljati o nebitnim stvarima, dok istovremeno mogu da osete svu bedu i opasnost vremena u kom žive. Takva je izgleda ljudska priroda, a okviri u kojima se to danas događa veoma su slični omima u vremenu spomenute drame. Kod “Hinkemana” je glavno pitanje bilo šta znači rat sa svim posledicama, kako on definiše duh društva niz godina nakon svog kraja. Nakon završetka rata, sve postaje njegov odjek, on menja čoveka. Drugo isto tako važno pitanje koje ta predstava otvara je mesto muškarca nakon tragičnih društvenih zbivanja. Pri tome mislim na običnog čoveka onoga koga u teatru zovemo “čovek po sredini”, koji nekako treba da nađe svoj identitet i snagu za opstanak u svakodnevici – rekao je Torbica u intervjuu portalu “Lupiga”.

39. Borini pozorišni dani: Festival se vraća u matični vranjski teatar

Torbica je rešenje za to video u promenama, koje će početi od obrazovanja, pa sve do načina shvatanja pojmova društva, braka, kulture, vere, nacije…
– Sve ono što čini okosnicu mirnog građanskog života nužno bi moralo biti dovedeno u pitanje. U pojedinim zemljama zbiva se ta pozitivna promena, ali istovremeno se i događa povratak prošlostoljetnih reakcionarnih građanskih politika, militantnih i agresivnih. Početak svakog napretka je slamanje taloga fiksnih vrednosti u kojima se to društvo nalazi – naveo je Torbica.

Predstavu “Tartif”, njegovo neobično i savremeno čitanje Molijerovog komada, od kako je premijerno odigrana u februaru prošle godine u Narodnom pozorištu u Somboru neki pozorišni kritičari dočekali su kao pozorišni događaj godine. Na 53. Bitefu bila je treća po glasovima publike.

Preminuo radijski voditelj i pilot Zoran Modli
igor vuk torbica fb3
Foto: Facebook Igor Vuk Torbica

Na pitanje zašto je “Tartif” savremen i danas, Torbica je tada rekao da je to “zato sto živimo u društvu koje nikad nije izašlo iz puberteta, nikad nije stalo na noge i osvojilo mentalnu stabilnost, onu koja je potrebna svakom čovjeku kako bi preuzeo odgovornost za sebe i ljude u svojoj blizini”.
– U tom pogledu, takvi, nedorasli i u večnoj poziciji deteta, mi smo u stalnoj potrazi za “tatom”, za nekim ko će nas usmeravati u svemu i u kog ćemo slepo verovati, nezapitani nad epilogom svojih dečijih igara – kazao je Torbica.

Igor Vuk Torbica se u domaćoj javnosti oglasio krajem prošle godine otvorenim pismom koje je tada izazvalo buru u pozorišnom svetu u Srbiji. U pismu upućenom upravniku Narodnog pozorišta u Nišu Spasoju Ž. Milovanoviću povodom drugog izdanja festivala “Teatar na raskršću” naveo je da oseća stid zbog njegovih najava te smotre i najavio da će vratiti angažmane u toj kući planirane za jesen ove godine.

Preminuo urednik nedeljnika “Vreme” Dragoljub Žarković

– Naime, kao udarnu vest povodom tog događaja istakli ste da će se festival održati pod pokroviteljstvom predsednika Republike Srbije i to je već dovoljan razlog da se eto – sramim. No ipak, posebno se sramim, vaše izjave da je tu u pitanju “velika čast”, a od nje mi, da budem iskren pripadne i muka. Vidim još i da ste u okviru festivala najavili i višednevnu tribinu (pretpostavljam isto tako pod pokroviteljstvom gore navedenog? ) a na kojoj ćete raspravljati o: “teatru kao prostoru afirmacije slobode”, zbog ovog malog cinizma se isto tako – sramim.

– Ali, ponajviše se, svakako, sramim što će se silom prilika i moja predstava naći u selekciji vašeg festivala, budući da, uzevši sve okolnosti u obzir, ne mogu da se oduprem dojmu da na svojevrsan način manipulišete sa mnom i mojim kolegama, te dovodeći nas i u najmanju moguću posrednu vezu sa pokroviteljem, vi, u stvari, našim radom i našim imenima promovišete zapravo njega i međusobno nas simbolično pacifikujete. Sve ovo vam veoma zameram, jer uglavnom volim da se – sramim, samo zbog vlastitih postupaka – naveo je Torbica tada u otvorenom pismu.

24. Jugoslovenski pozorišni festival: Ko je junak našeg doba?

Torbica je tada pozvao je producenta svoje predstave, kao i ostale kolege, “da i sami razmisle o učešću na takvom festivalu”.
U istom pismu reditelj je naveo da vraća predviđeni angažman i termine u oktobru i novembru u tom pozorišu ove godine. Njegov poslednji angažman trebalo je da bude u Zagrebačkom pozorištu mladih.

igor vuk torbica hana selimović fb
Foto: Facebook Hana Selimović

Vest o smrti Igora Vuka Torbice u Rovinju odjeknula je i pogodila celu kulturnu scenu u regionu. Brojne njegove kolege i prijatelji biranim rečima se opraštaju od njega. Kako su naveli pojedini mediji, reditelj je ostavio dva oproštajna pisma, jedno namenjeno dugogodišnjoj devojci Hani Selimović, a drugo profesorki Alisi Stojanović.

– Dragi prijatelji, hvala svima na rečima i pomoći koju tako velikodušno pružate. U mom srcu je toliko puno ljubavi za čoveka koji mi je pružio najlepše trenutke mog života, da želim da tu ljubav podelim sa svetom. I pustim svetlo i život da odnesu pobedu, nad besmislom ovog vremena. Igor je bio i ostaće moj svetionik. Ka njemu idem, zauvek. Takvi ljudi su retki, njih treba, samo voleti! – napisala je Hana Selimović na svom Facebook profilu.

6. Bucini dani: Gran pri za glumačko ostvarenje Hani Selimović

– Samoubistvo najtalentovanijeg pozorišnog reditelja u nas, Igora Vuka Torbice, poslednja je u nizu loših šala svemira. U šoku sam! – napisao je glumac Sergej Trifunović na Twitteru.

– To je tolika tragedija i šok za sve nas. Taj mladi čovek delovao je kao stub superiornosti i samopouzdanja, imao je svest o svom ogromnom daru i kada to nestane na takav način, to nas zaledi. To je teško nadoknadiv gubitak. Kod nas je bilo i postoji mnogo značajnih glumaca, ali je retko imati tako darovite reditelje. To je kao kad imate odlične violiniste ili pijaniste, a nemate uvek dobre dirigente – kazao je Voja Brajović, glumac i predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije.

Preminula Neda Arnerić: Odlazak jugoslovenske glumačke zvezde
4. pozorišno proleće TARTIF
“Tartif”, Foto: Šabačko pozorište


– Igor Vuk Torbica je bio Princ Teatra. Onako kako je Branko Miljković bio Princ Poezije. I posle Miljkovićevog tragičnog kraja ljudi su mislili da će se pojaviti neko sličan. I nije se pojavio. U ovim našim malim sredinama ne postoje dva Jovana Ćirilova, dve Borke Pavićević, dva Igora Vuka Torbice. On je odabrao svoj kraj na vrhuncu moći, onda kad je pokorio pozorište regiona i pokazao da je buduće vreme njegovo vreme. Decenije koje dolaze morale su biti njegovo zvezdano vreme, a umesto toga on je sebe prerano preselio u zvezde.

– U vremenima koja dolaze Igor Vuk Torbica bi morao biti idol i putokaz pozorišnim generacijama. Pošten, angažovan, lep i pametan, nalik još jednom svom sudrugu iz vremena tragedija, Ivi Loli Ribaru, naš je mladi prijatelj odustao od Zemlje koja se ne da popraviti i otišao da režira Nebo. Neka su ti mala sva sazvežda kojih ćeš se taći i neka je tvoj potpis na nebu vidljiv i kad neba više ne bude, dobri moj! – napisao je na Facebooku reditelj Kokan Mladenović.

Preminuo glumac i voditelj Đorđe Nenadović

– Strašan gubitak. Jedan od poslednjih ljudi koje sam sreo pred ulazak u karantin. Kolega i ja smo sedeli za stolom u kafani i radili na nekom tekstu. Uronjeni u raskupusane papire i već dobrano nesigurni da li to što pokušavamo ima smisla, odjednom smo ugledali Igora kako prolazi pored nas. Pozdravio nas je, toplo se osmehnuo, prokomentarisao naš kreativni žar i poželeo nam srećan rad. A mi smo se osetili da to što radimo ipak možda ima smisla, ako je on tako ocenio. Hvala na energiji, hrabrosti i svemu što si pružio na životnoj i pozorišnoj sceni – napisao je na Facebooku scenarista i glumac Dimitrije Vojnov.

Tragično stradali pozorišni reditelj Igor Vuk Torbica nije bio samo umetnik. Bio je mislilac, psiholog, analitičar, buntovnik. Čitajući njegove izjave u svega nekoliko intervjua koje je dao poslednjih godina, stiče se jasna predstava o duboko promišljenoj poetici života koja se ogledala u svim njegovim delima i javnim nastupima. Citati su iz intervjua objavljenih u listovima “Vreme”, “Blic” i “Politika”.

O društvu

Mi s jedne strane imamo Potemkinovo selo koje govori da će s dolaskom kapitala sve biti dobro, a s druge strane svjedočimo da ljudi žive u najvećoj bijedi. Evo, recimo, slučaj radnika koji se objesio prije nekoliko dana. Čedomorstva i ubijanje tek rođene djece ispunjavalo je novinske odjeljke u prethodnom periodu. Kad bih se iskreno izrazio, morao bih reći da me sablažnjava što me to više ne sablažnjava, što kad vidim takve stvari, kažem “pa da, ovo je moja stvarnost, ništa čudno”. To govori koliko smo kao ljudi izgubili odnos prema drugom čovjeku, a samim tim smo izgubili i društvo.

Nije svaka pomoć ili dobra namjera put ka nečem dobrom. Naročito kad to vodi u jednu centrifugalnu silu i niz nesretnih događaja, pa samim tim i niz zla. Pitanje je u sljedećem: pomenuto vrijeme koje se mijenja jeste datost u kojoj svi žure jer znaju da nikad u istoriji nisu date iste polazišne tačke, potrebno je presložiti karte, oteti za sebe najviše moguće. Zato tokom te promjene oni koji imaju jači instinkt za preživljavanjem kreću u jedan šakalski skok – sad ili nikad, jer znaju da ako na brzinu dođu do kapitala, šanse za opstanak postaju mnogo veće nego drugima. A novac je sredstvo koje okida u ljudima ono najgore.

Zbogom, Popara: Preminuo glumac Zoran Rankić

Bijeda je nešto što nije proizvod našeg vremena, bijeda je uvijek postojala, ona je pitanje prije svega državnog ustroja, izvjesno je da neke ontološke ravni kao što su bijeda, mržnja ili zlo nikada nećemo riješiti do kraja, ali nas ova premisao nikako ne bi smijela amnestirati od stalnog pokušaja da se izborimo sa ovim fenomenima. Ali ono što se meni čini, i na šta bih ja volio da skrenem pažnju, jeste da smo prestali činiti bilo šta povodom bijede. I to je najveći grijeh datog nam konteksta. Što nemamo ni odgovor ni želju za odgovor na pitanje kako da zaustavimo patnju, bijedu, zlo, laž, propadanje.

U okruženju u kojem je odvrnuta česma zla, i to je moje duboko uvjerenje, zlo postaje standard bivanja, prakticiranja, življenja. Zlo kao kovitlac počinje uzimati primat nad cijelim životom, naravi, mom odnosu prema vama, bilo kome. Zlo ili bijeda jeste sila koja sve ljude povlači na dno.

Napravićemo još veće četvrti i gradove, ali društvo nikad nećemo biti.

O mladima

Nemamo mi plan i program i logistiku gdje i šta sa mladošću ove zemlje. Nemamo ni kapacitete ni sisteme zašto želimo toliko i toliko filozofa, psihologa, doktora. U tom smislu mladima nije lako, pa se odlučuju da odu u zemlje koje imaju i kapaciteta i potražnju tih kapaciteta.

Ne mogu sebi više dozvoliti da vjerujem u pojam generacije, barem ne na način kao što je to nekad bilo. Ono što mogu da vjerujem jeste da postoje u datim godištima istomišljenici ili osobe sa određenim senzibilitetom i profilom, pa samim tim nije ni potreban veliki broj ljudi kako bi se nešto mijenjalo. Ali, ono što nam otežava, toj “mojoj generaciji”, jeste što je naš fokus mogućnosti gdje možemo da se pobunimo, da radimo ono što najbolje radimo, sužen. Čini mi se da je tako jer neke generacije za koje vjerujem da čak i kad su kretale da čiste dvorišne deponije vlastitih društava, nisu taj posao napravile ni dopola. Stali su i zasjeli na mjesta sa kojih se više ne sklanjaju i do kojih se ne može doći. Tako da, ne samo moja generacija, nego rastu mladi ljudi koji će morati da razbiju ovaj i ovakav lanac.

Mladi ljudi, kako kažete, mogu odbiti da budu ili da postanu degenerisano potomstvo svojih degenerisanih predaka.

O ratu

Iluzija je da rat počinje i završava se nekim datumom. Upravo suprotno, posledice rata komplikuju stvarnost u mnogo čemu, dugo nakon što pucnji utihnu. Potrebni su izuzetna volja, rešenost, plan i program nekoliko generacija ne bi li rat i konačno bio okončan.

Evo, na primjer, vi nemate jedan kapitalni roman o ratu. I to na cijelom Balkanu. Nemamo ozbiljan roman o Bosni, o Srebrenici, o bilo čemu što bi nas se trebalo ticati, jer nekad tijelo cijelog naroda može sačuvati jedan veliki pisac. Dežulović, Jergović, Kecmanović ili Vlada Arsenijević u romanu “U potpalublju” koji su pisali o ratu, bavili su se samo pojedinačnim događajima ili pojavama. Nama treba jedan fundamentalan, ozbiljan roman, sasušen od potrebe da jednog dana postane scenario ili bilo šta drugo. Činjenica da ga nemamo mene brine. No, vjerujem da će ljudi koji tek rastu i nisu ni bili rođeni u vrijeme rata pisati romane i revidiraće vrijeme koje mi nismo uspjeli do kraja sagledati, u tome leži moja nada.

O umetnosti

Kroz pozorište pokušavam da postavim sva moja pitanja koja sebi postavljam nad ovim vremenom u kojem živim. To je jedna stvar koju radim. Druga stvar je da ovaj medij koji sam odabrao za vlastito izražavanje, istražujem. I mijenjajući njega, mijenjam i sebe. Pokušavam raznim rukavcima i načinima otkrivati i na kraju krajeva igrati se pozorišta, ali ipak dovoljno ozbiljno da se osjete unutarnji razlozi za stvaranje predstave. Jer, da je suprotno, ne bih nikad ni krenuo ovim putem kojim hodam.

Preminuo reditelj i profesor Vladimir Vlada Petrić

Pozorište u ovom trenutku, kako ga ja vidim, jedino je odgovorno kada problematizuje stvari. Kada vas nešto žulja, kada nešto u svakodnevici nije onako kako osjećate da bi moralo biti postavljeno, morate tražiti dramu čiji su sukobi ili unutarnja previranja dovoljne supstitucije da možete vlastitu stvarnost realizirati kroz umjetničku obradu u materiju koja za vas predstavlja vaše okruženje, vašu stvarnost. U tom pogledu, u ovom trenutku u kojem se nalazi ovo društvo, i ja u njemu, ne vidim načina i razloga da postavljam nešto što bi bila lijepa ili plemenita tema. Ja hoću da se ljudi iskreno uznemire i zapitaju. Možda ću vam za deset godina reći: e sad je vrijeme da ja želim ljudima poručiti lijepa osjećanja… i to bi bilo divno. Zaista. Znači, nije moja perverzna unutrašnja želja da pričam ružne priče. To je pitanje stvarnosti i naloga lične odgovornosti.

Grubo vreme dovelo nas je i redovno do surovog teatra… Nemam ništa protiv, vreme diktira i zahteva da mu teatar uzvrati jednakom, ako ne i snažnijom merom, ali ponekad je potrebno zastati, odmoriti i sebe i publiku nad nečim drugim, nečim što nas vraća na osnove postojanja. I kada sam radio svoje “najpolitičnije” predstave, uvek su imale otklon od dnevno aktuelnog i terora mnjenja. Na mestu s kojeg mi govorimo, i sam život jedva izbija i pulsira u pravom smislu, teško je od kulture same očekivati da ona učini nužnu reanimaciju društva.

O ljudima

Minulo je jedno vrijeme i rađa se drugo. I u takvim vremenima ljudi uglavnom izgube referentne sisteme, vrijednosti, ono u šta vjeruju. Samim tim raste i kriza u čovjeku.

O sebi

Ne govorim upravnicima pozorišta na svaki predlog “DA” i ne pristajem na bilo koje uslove koji nas apriori sprečavaju da stvaramo predstavu kakvu bi trebalo i kakvu bismo hteli. Naravno da zbog ovih principa mnoge pozorišne kuće nisu htele da sarađuju sa mnom, ali ja sam sa svojim izborima na miru, tako da mirno spavam sa vukom u sebi.

E. A. / Izvor: Nova.rs, RTS

POSTAVI ODGOVOR

Molim vas unesite vaš komentar
Molim vas upišite vaše ime ovde