MILICA MILŠA: Mršavica u “kavezu”

0
2453

Milica Milša je draga osoba, koju život nije mazio. Imala je teško detinjstvo, zbog zdravstvenih problema…

Foto: Privatna arhiva

Za glumicu mnogi bi pomislili da je razmažena opasnica, jer upravo odigravši baš takve likove u brojnim serijama Siniše Pavića stekla je široku popularnost. Privatno, Milica Milša je vredna i odana, požrtvovana majka i supruga, domaćica sa širokim krugom prijatelja, jedini vozač u familiji, koji stalno nekog razvozi, brižna vlasnica pasa… Možda je i razmažena, kao svaka kćerka jedinica i mezimica svojih roditelja. Ocu, poznatom književniku i akademiku Antoniju Isakoviću, i majci, arhitekti i književnici Leposavi Milanin, zahvalna je za veliku pruženu ljubav, njihovu požrtvovanost, razumevanje i davanje podrške u onome što je radila.

NEBOJŠA GLOGOVAC: Ceca je Šekspir naše današnjice

Miličino detinjstvo i odrastanje nije bilo bajkovito. Deset godina bila je u svojevrsnim okovima – metalnim! Nije reč o nekoj njenoj ulozi, nego o borbi za zdravlje. Kičma devojčice nije mogla da prati njen rast. Milica je dobila skoliozu, zbog koje je morala da nosi milvoki mider od njene pete do petnaeste godine. Bio je napravljen od metalnih šipki, protezao se celom dužinom trupa, bio je težak i nezgrapan.

– Nije bilo lako objasniti petogodišnjem detetu da stalno mora da nosi taj oklop, dve šipke pozadi, jedna napred, duž celog trupa, preko kukova do početka butina, kao štramplice od metala, plus metalna kragna oko vrata, koja me je držala tako da ne mogu da spustim glavu. Ružna i teška gvožđurija, koja sputava u svemu do tada normalnom, trebalo je da mi ipak pomogne. Na ulici su upirali prstom u mene, gledali me kao neko čudovište. Osim svog oklopa, koji sam skidala prvih godina samo kada sam se kupala, dva puta dnevno po sat morala sam da radim vežbe, dosadne, iste. Nekako sam se navikla na mider i prilagodila njemu svom život, kretanje, spavanje, igranje – kaže glumica.

SRPSKI ORFEJ: Sećanje na Rašu Popova

– Moji roditelji su se maksimalno trudili oko mene, pričali maštovite priče samo da me animiraju i olakšaju muku. Od klečanja pored mene moj tata je trajno oštetio svoja kolena. Mama je mnogo patila, krišom plakala, a to mi je sve priznala posle dvadesetak godina. Kada sam pošla u školu nisam bila svesna koliko sam se razlikovala od svojih vršnjaka. Jer, meni je sve to postalo normalno. Osim roditelja, imala sam podršku od strane nerazdvojih drugarica, Sanje i Dane. One su me prihvatile takvu i trudile su se da mi olakšaju život, smatrajući me ravnopravnom, ne izdvajajući me! – priča Milica o svom detinjstvu. Dodaje da njena majka sašila futrolu kao za kontrabas u kojoj je nosila mider kao instrument kad bi išla kod drugarica da spava.

– Nastavnici su govorili: “Sedite pravo kao Milica!”, a ja sam, u stvari, jedina bila kriva. I na letovanjima sam bila u svom metalnom kavezu, skidala sam ga samo kad bih išla da plivam u more, kako ga ne bih oštetila. Posle pet godina došlo je malo olakšanje, u mideru sam samo spavala. I danas postoje slični mideri, prave se od elastičnijeg materijala, nisu više toliko glomazni i teški. Ali, čula sam da nisu tako delotvorni kao onaj moj. Sa 15 sam najzad odbacila svoj okov. Bila sam užasno mršava, ma koliko da sam jela. To me je pratilo do trideset i neke, ali sada se već hrana „lepi“ na mene.

LADO LESKOVAR: Jugoslovenac, prijatelj prvih dama

Mnogi ne znaju otkud Milici prezime Milša, koje je zapravo – njen nadimak.
– Moje ime je veoma lepo, staro, srpsko, a meni je posebno drago jer sam ga dobila po svojoj baki. Kao mala nisam znala da izgovorim, nego sam govorila da sam Mima, pa me tako i danas zovu naši rođaci. Mama mi je tepala Milša, a onda su me tako oslovljavali moji drugovi iz osnovne i srednje škole. I u jednom trenutku počela sam da ga koristim kao prezime, kako bih izbegla moguće neprijatnosti. Jer, moj otac je bio poznati književnik, ali i večiti disident, pa kad bi se negde pojavila, moglo se čuti: “To je mala Luletova!”, a onda su mi se zatvrala razna vrata, ostajala bih bez posla. Tako sam postala Milica Milša.

– Trudila  sam se da radim fizičko, iako  sam bila oslobođena od tog predmeta. Postoje i danas pokreti za koje sam uskraćena, pa tako na primer kolut napred odlično radim, ali nikada nisam mogla kolut nazad. I dok sam bila na Akademiji, profesori su znali za moje zdravstvene probleme, te sam nekih vežbi bila pošteđena.

FRANO LASIĆ: Uz “Međede” se lepše živi

– Nošenje metalnog midera učinilo je da sedim, stojim i koračam za primer, imam pravilno držanje, a uticalo je i na formiranje tananog struka. Kao da je sve to bila nesvesna priprema za moj izlazak na modnu pistu. Jer, sa visinom od 175 cm i težinom od 55 kg bila sam idealna za manekena. Kao vitku i gracioznu devojku na koju je često nailazio u gradu, zapazio me je srpski Belmondo, odnosno čuveni fotograf Dragan Timotijević. On je „škljocao“ svojim aparatom, moje fotografije su se nizale, bile objavljivane. Završila sam kurs manekenstva kod Tamare Bakić, i njoj sam zapala za oku, pa mi je omogućila prve poslove. Sećam se da sam prvu reviju radila u Mostaru. Tako je krenula moja manekenska karijera. Dve godine zaredom osvajala sam nagradu „Venera“ kao najlepša i najbolja manekenka SFRJ po izboru čitalaca lista „Praktična žena“.

– Sa 17 godina stigla sam do Kanskog festivala. U Kan sam otišla sa tetkom Lilom, tada urednicom u “Ilustrovanoj politici”. Znala sam dobro francuski jezik, a tamošnji prijatelji prijavili su me na izbor za mis. Bila sam puritanac, nisam htela da prošetam u kupaćem kostimu. Uspeli su da me nagovore, prošetala sam i – pobedila! Žan-Pol Belmondo uručio mi je lentu, fotografi su me saleteli sa svih strana.
– Nisam bila navikla na tako nešto, bila sam vrlo stidljiva, tražila da me vode kući. Titula je donela mnogo poklona, nagrada, ugovora da snimam, radim. Ja sam se svega užasavala i osećala kao da sam na pijaci, jer su na sve gledali kroz novac. Inače, u Kanu sam upoznala princa Čarlsa i ledi Dajanu, Ursulu Anders, Ričarda Gira, Džoan Kolins…

ALEKSANDAR FILIPOVIĆ: Bio sam tunjav klinac

– Kroz našu kuću defilovali su svi mogući pisci i slikari ovog vremena, od Dobrice Ćosića, preko Dragoslava Mihajlovića, do Miće Popovića, ali za mene, oni su bili obični ljudi. Moje vaspitanje govorilo je da smo svi jednaki i nisam pala u nesvest od tih silnih zvezda i reflektora u Kanu. Špartala sam crvenim tepihom najnormalnije. Belmondo je bio šmeker. Rekla sam mu da je sladak i da mi liči na tedi bera, a on meni da mu to niko nije rekao, te da će me po tome pamtiti. Francuzi su imali ideju da me kandiduju za mis Francuske i bili su vrlo ljuti što sam se vratila kući. Nisam bila svesna te nagrade.

– Zahvaljujući manekenstvu, a kasnije i glumi, oslobodila sam se svoje stidljivosti. Kada sam maturirala, prošla sam na prijemnom na tri fakulteta, i to potpuno različita – fizičku hemiju, francuski jezik i književnost, i FDU. Na prvi sam se prijavila zbog društva iz srednje škole, i njega sam batalila posle prvog predavanja, zbog mirisa iz labaratorije. Francuski, koji sam od malena odlično govorila, studirala sam godinu dana. Zadržala sam se na FDU, i tu sam diplomirala. Tamo sam se osećala kao kod svoje kuće.

MARINA RAJEVIĆ SAVIĆ: Zlatni vrt mog detinjstva

– Na četvrtoj godini akademije, u 23. godini postala sam majka. Dobila sam sina, koji je dobio ime po mom ocu – Antonije. Stigle su nove obaveze, odgovornost, briga, ali nisam se bunila, bio je to moj izbor. Dete mi je bilo najbitnije, i uz podršku roditelja uspevala sam sve uspešno da obavim, pošto sam se sa tadašnjim partnerom razišla.

– I taman kada se činilo da sam uspela da zauzdam vihore života, da uživam u majčinstvu, poslovima, desio se novi šok. Na treći rođendan sina doživela sam saobraćajni udes, koji me je prikovao nepomičnu za postelju narednih 40 dana!

NATAŠA NINKOVIĆ: Znam da budem vrlo neprijatna

– Taksi, kojim smo Antonije i ja krenuli ka restoranu na proslavu, prošao je kroz crveno i na nas je naleteo drugi auto. Detetu, hvala Bogu, nije bilo ništa. Videla sam da može da stoji, samo ga je trebalo smiriti, jer bio uplakan, u strahu. Sedela sam u taksiju, čekajući hitnu pomoć, i razmišljala šta se to dešava sa mnom jer noge sam osećala, ali nisam mogla da ih pomerim. Tad nije bilo mobilnih telefona, nisam mogla roditeljima da javim zašto kasnim… Udes je bio u centru grada, i srećom da se tu zatekla poznanica koja me je prepoznala, prišla i uzela Antonija. Samo sam uspela da joj ga predam i izgovorim ime restorana, u koji treba da ga odvede, kaže mojima šta se desilo… Imala sam nesnosne bolove, sekirala sam se za dete, razne su mi misli letele kroz glavu…

– U bolnici su konstatovali da su mi karlične kosti polomljene na četiri mesta. Bilo je raznih predloga na konzilijumu, da me operišu, stave u korito, postave na nekakve šipke… ali, zahvaljujući divnom prof. dr Staroviću, ništa od toga nije učinjeno. Rekao je: „Ovom detetu nećemo ništa da radimo! Ona i tako ne može da se pomera, zašto dodatno da je mučimo i opterećujemo! Važno je da bude disciplinovana i uporna, da kosti srastu, a ona leži!“ Nisam mogla da mrdnem, a kamoli da ustanem ili okrenem se. Narednih 40 dana bila sam nepomična u postelji, ležala ravno, kao daska za peglanje. Svakodnevno sam dobijala injekcije, a igle su bile veoma tupe. E, to se ne može opisati rečima, kakva je to muka bila… Bila sam željna sina, kao i on mene, a nisam mogla ni da ga priglim, kako se slučajno ne bi pomerila.

GORAN BOGDAN: Serija „Fargo“ za mene je kao dobitak na lutriji

– Pročitala sam u bolnici 50 knjiga, a onda su mi i to zabranili jer su mi oči oslabile. Moja povreda je bila teška, bolna, ali znalo se da kad kosti srastu vratiću se u normalu, trebalo je ponovo da naučim da hodam. Udes mi se desio kada sam imala 55 kg, i izgledala sam ultra mršavo. A, iz bolnice sam izašla sa 48 kg. Bila sam poput kostura, nogice tanke kao u koze, mišići atrofirali, na sve strane štrčale su mi kosti, nisam imala snage… Bila sam mlada, prošlo je i to, uz fizioteraperuta sam prohodala i vratila se normalnom životu. Bolničke dane lakše sam podnela zahvaljujući cimerki, divnoj gospođi Angelini Pašić, inače tašti mog kolege Predraga Ejdusa, sa kojom sam satima pričala.

– Moj suprug Žarko Jokanović je za mene – savršen čovek! Žaca, kako mu svi tepamo, je zabavan, duhovit, pametan, elokventan. Činjenica je da sam Žarka prvo zavolela, pa se tek kasnije zaljubila u njega, što je verovatno i bolje za brak. Nije ljubomoran i pakostan, raduje se više mojim uspesima od mene same. Sa Antonijem je odmah uspostavio divan odnos. Znala sam da ću naći sinu najboljeg tatu. Žarko se pojavio u Antonijevoj šestoj godini.

MAJA VOLK: Zvezde joj „prorekle“ ljubav sa Grkom posle pedesete

– Muž i ja se mnogo smejemo, odgovaramo jedno drugom, imamo zajednička interesovanja, volimo knjige, pozorište, slike, putovanja.slike, putovanja… Oboje smo se još kao deca okušali kao glumci, ali Žarko je tu jači – njegova scena iz „Užičke republike“ je antologijska, kao i rečenica koju je izgovorio:“Čiko, čiko je l’ sav taj lebac tvoj?“ Ja sam kao osmogodišnjakinja učestvovala u realizaciji filma „Tren“, po tatinoj knjizi. Kad pomenuše da idemo na snimanje, prvo sam pomislila na moju kičmu, a ne da ću biti deo filmske ekipe Stoleta Jankovića.

– Kada je sin bio mali, poželeo je da ima psa, ali sam mu tada rekla da može da ga dobije tek kada napuni 10 godina. Došao je njegov deseti rođendan, naravno tražio je psa, ali sam objasnila da ne može, jer se Žarko patološki plaši kučića. Moj muž je rekao da ne dolazi u obzir da odbijemo detetovu želju jer već sedam godina živi za to. Rešio je da savlada taj strah zbog Antonija. Počeli smo da tražimo pse po oglasima, i ubrzo smo imali koker-španijela Okija. Onda je došla Žujka, seoska lutalica, a posle nekog vremena ona se oštenila, pa smo dobili i Leu. Podržavamo kampanju odgovornog vlasništva i usvajanje pasa “Najbolji prijatelji”, a naša Žujka postala je zvezda, našla se na njihovim bilbordima, posterima, u reklamama, pa je tako i zaradila svoj honorar u hrani.

sidnej tasmanijski đavo

– Antonije odlično govori engleski i nemački jezik, sa 20 godina se osamostalio i odselio od nas. Nije što je moj, ali je zaista dobro i odgovorno dete, ima naše puno poverenje.

Dragana Dušanić

POSTAVI ODGOVOR

Molim vas unesite vaš komentar
Molim vas upišite vaše ime ovde