UROŠ ĐURIĆ: Nisam ni anđeo ni đavo, trudim se da budem dobar čovek

0
989

U beogradskoj galeriji Haos do 14. oktobra je izložba “Dosijei o svakodnevnom”, koja predstavlja crteže i radove na papiru Uroša Đurića i Milana Antića, dva likovna stvaraoca različitih generacija i najavljena je kao neka vrsta dijaloga o današnjoj svakodnevici. Pred otvaranja izložbe Đurić je napisao otvoreno pismo publici.

Uroš Đurić, Foto: Wikimedia Commons,
Uroš Đurić, Foto: Wikimedia Commons,

– Najstariji sačuvani crtež koji je keva držala u Prosvetinoj enciklopediji uradio sam u “Aci devetki” na salveti. S jedne strane rakete i astronauti, s druge atletičari na stazi, ljubičastim flomasterom. Imao sam 5 godina, voleo sam strasno ćevape i belu majicu s maslinasto zeleno-zlatnim mamuzama, koja se tesno pripijala uz savršen torzo Milice Mrmak. Crtao sam kauboje kako jure gole žene, moj život se satojao od listanja “Zabavnika”, “Čika”, “Eve i Adama” i “Starta” sa čijih stranica su me pohodili Betmen, Gringo, Delta 99 i nebrojeno mnogo nagih lepotica koje su se osmehivale u svoj svojoj punoći. Život je bio fenomenalan, a onda sam krenuo u školu – napisao je Uroš Đurić.

Uroš Đurić „cepa“ narodnjake sa Indirom Radić

Uroš Đurić plakat za izložbu u galeriji haos
Izložba “Dosijei o svakodnevnom” Đurića i Antića u galeriji “Haos”

– Crtao sam iz dosade po zadnjim stranama svezaka, po udžbenicima, po stolu. Crtao sam omote ploča izmišljenih grupa, dodavao sam polne organe likovima na fotografijama knjige za francuski jezik “la France ed direct”. Arina žena koja je došla kao zamena Bojovićki ju je pokupila od mene na času kako bi kod kuće proučila po kom programu radimo, živ me blam pojeo. Kad sam radio prvu studiju u Šumatovačkoj, nisam mogao da gledam u obnaženu Francisku od stida, imala je godina koliko i moja baba, srećom da je bila zima pa je moja zajapurenost mogla da prođe kao posledica pregrejanosti prostorije.

– Crtam iz potrebe. Crtam da platim račune. Crtam da iskažem nešto što me muči. Crtam iz čistog zadovoljstva. Crtajući izbacijem frustraciju iz sebe, crtam kako bih odbacio život oko sebe. Crtam, jer volim život, crtam jer tako ne moram da komuniciram ni sa okolinom, crtam jer tako lakše komuniciram sa okolinom. Malo je toga ostalo – napisao je Uroš Đurić u otvorenom pismu publici galerije Haos.

U Sarajevu otvoren Mikser House – Kuća za sve naše ljude

Izloženi radovi Uroša Đurića biće prvi put pred publikom
Izloženi radovi Uroša Đurića biće prvi put pred publikom

Đurić je slikar, konceptualni umetnik, glumac, veliki ljubitelj fudbala. Učestvovao je u više igranih i dokumentarnih filmova, umetničkih akcija, radionica i u strip izdavaštvu. Jedan je od osnivača umetničke asocijacije Remont. Poznat je po svojoj ulozi Anđela u filmskoj trilogiji “Mi nismo anđeli”. Bavi se i grafičkim dizajnom. Sarađivao je sa “Del Arno bendom” na njihovom prvencu “Igraj dok te ne sruše” (1989), kao i sa “DLM” na albumu “Prolećni dan” (1994), dizajniravši logotipe obe grupe. Od 2013. godine, učеѕnik je, zapravo sveznajući tragač kviza “Potera” na RTS. Nedavno je kao DJ sa kolegom Srđanom Žikom Todorovićem puštao muziku na otvaranju Mikser House u Sarajevu.

Posle „Bekstva iz zatvora“, Uroš Ćertić u američkoj seriji „Dosije X“

DJ, Anđeo i Đavo, Srđan Žika Todorović i Uroš Đurić
DJ dvojac Uroš Đurić i Srđan Žika Todorović, Foto: Promo

* Kako izgleda kada se Anđeo i Đavo nađu zajedno za pultom?
– Veoma dinamično. Do sada su nam svi tulumi bili veoma posećeni, a publika je odlazila nasmejana, srećna i zadovoljna, što je najveća satisfakcija za svakog izvođača. Obično puštamo modernu muziku, krajnje savremene orijentacije, zapadno-evropski rokenrol u svim njegovim varijantama, od pedesetih pa do danas – rekao je Uroš Đurić za magazin “Azra”.

MARKO ŽIVIĆ: Ako ne bude posla u glumi, voziću taksi

Indira Radić i Uroš Đurić
Indira Radić i Uroš Đurić, Foto: Printscreen Instagram / Indira Radić

* Svedoci smo da je danas na muzičkoj sceni sve prisutniji turbofolk i njemu slični žanrovi. Kako komentarišete današnju muzičku scenu i muzički ukus regionalne publike?
– Kad sam imao 17 godina, ‘81. godine, Šemsa Suljaković je nastupala u kafani „Stara Srbija”, u ulici Maksima Gorkog, mikrofon, četiri stola… To je u centru Beograda, na Čuburi, gde sam odrastao. Šemsa je tri godine kasnije imala turneju, i to fantastičnu turneju sa „Južnim vetrom”. Šemsa peva sva u transu, to je neverovatno gledati. Mene je to potreslo. Sve je bilo puno, prepuno. Ta žena kad pusti glas, probija zvučni zid. Iz jedne žene standardne veličine izlazi tolika snaga. Obožavam da slušam kada peva: „Što me pitaš kako živim ja… kako živim i šta radim…” Šta, bre danas? To je oduvek bilo prisutno. Samo je bilo: ta muzika je za ovakve, za onakve… Za crne, za bele.

Muzički sastav „Stupovi“ održao koncert u Hramu svetog Save

Uroš Đurić
Foto: Promo

* I nove generacije odrastaju na turbo folku.
– Današnje generacije, školovane u beogradskim gimnazijama, uglavnom kada završe školu, kada maturiraju, kada poslednjeg dana spaljuju knjige i urlaju, više ne urlaju uz „Azru”, „Bijelo dugme” i „Film”, nego uz „turbo”. Zašto je to tako, ne znam. Ja sam se prvi put sa narodnom muzikom, u toj količini, susreo kada sam služio vojni rok, sa 19 godina. Kada godinu živite u takvom ambijentu, normalno je da zapamtite sve te pesme. Mi koji smo bili malo obrazovaniji, gimnazijalci, studenti, slušali smo rokenrol. Sad to više nije tako, pre svega zbog medijske dominacije turbo folka. U to vreme je narodna muzika bila uglavnom samo na radiju, vrlo malo na TV-u. A, i kada je emitovana na malim ekranima, to su bile samo najveće zvezde i u specijalizovanim emisijama.

Engleskinja „ukrala“ romski biser

Uroš Đurić Foto YouTube screenshotuđ
Uroš Đurić – Sveznajući tragač u kvizu “Potera, Foto: Printskrin / RTS

– Prva emisija koja je taj narodnjački segment uvela jeste „Top lista nadrealista”, sa svim trešom, što je nekad smatrano u funkciji humora i zabave. Ali posle „haha i hihi”, te ličnosti postale su glavna stvar. Od Čolovića i „Malog mrava”, pa do Tome Zdravkovića. A, najjači od svih je bio Halid Muslimović, tzv. Plavi čuperak. Taj čovjek je večno nasmejan, meni je to fenomenalno. Mislim da se on budi nasmejan, leže nasmejan. Strašna je ona njegova pesma “Hej jarane, jarane”. Ne znam koji živi čovek, pa makar slušao i “Disciplinu kičme” ili najžešći pank, nije znao za „Hej jarane, jarane”.

Izložba sećanja – „Dizajn u doba Juge“

* Uz kakvu muziku ste vi odrastali? Jeste li imali nekog muzičkog uzora?
– Na svakakvoj. Kao klinac sam imao i ploče Esme Redžepove i “Beatlesa”. Obožavao sam Esmu Redžepovu kao dete, a o “Beatlesima” da ne govorim. Kasnije sam se sve više orijentisao na rok, ali narodna muzika je uvek bila tu. Ona je prosto deo ambijenta, prostora gde živimo. To je tradicionalna muzika ovih prostora, tako da je nikada nisam odbacio. Samo što nisam neko ko će sesti, uključiti radio, i baš tražiti stanicu sa narodnjačkim hitovima. Prosto je nešto dobro ili ne. I dan-danas mogu da slušam braću Serbezovski i njihove čarobne pesme, ali to nije nešto što ću učiniti na dnevnom nivou. Na dnevnom nivou ja i danas slušam rokenrol.

Filmski susreti Niš: Izložba „Sonja Savić – devojka iz grada“

Uroš Đurić, Foto: Wikimedia Commons,
Uroš Đurić je veliki ljubitelj fudbala, Foto: Wikimedia Commons,

* Svirali ste i u pank bendu. Postoji li koncert na kojem ste se najbolje proveli?
– To je bilo sa bendom “The Saints”. Jedna moja Beograđanka udala se za basistu “The Saintsa”, koji je Holanđanin, ali je grupa inače iz Australije. Bili su mi veliki uzori kada smo bili klinci. I onda se celi bend pojavio na svadbi svog basiste i svirali su za ekipu. Svadbena žurka je bila u maloj sali Doma omladine. Naterali su me da izađem sa njima i odsviram svoju omiljenu pesmu „No time”. Međutim, jedina raspoloživa gitara bila je od nekih heavy metalaca, koji su takođe bili na toj svadbi. A, ono što je sumanuto, jeste što je taj metalac imao ruski štim, za koji ja nikada nisam čuo. Samo mi je rekao: „Ma to ti je lako, sve ti je pomereno za pet pragova.”

Mi nismo anđeli, Anđeo i Đavo, Srđan Žika Todorović i Uroš Đurić
Iz filma “Mi nismo anđeli”

– I sada kad ti se to kaže, to je u redu, ali u praksi je malo drugačije. Tako da sam nabadao ko zna šta, pokušavajući da shvatim. Ovi iz “The Saintsa” gledali su u mene oduševljeno, a ja sam, u stvari, bio potpuno izbezumljen. U ta tri, četiri minuta nisam znao šta da sviram, a kao trebalo je da kažem da sam svirao s njima. Nisam se opustio nijedne sekunde, tako da je to bilo moje najluđe pojavljivanje na sceni. Jer, nisam znao šta radim. Kad imate uspešan nastup, to nekako brzo izvetri, a ja ću ovaj pamtiti celog života. Ostao je ogroman ožiljak u meni.

62. Međunarodni beogradski sajam knjiga: Ključ je u knjigama

Uroš Đurić
Foto: Promo

* Ideja Mikser House rodila se u Beogradu, a sada je otvoren i u Sarajevu. Kako kažete na ovakve projekte, i šta mislite koliko će ovo doneti boljim komšijskim odnosima posle strašnih ratnih dešavanja?
– Mi smo ljudi jednog korena, a što bi stari ljudi rekli, tri zakona. Zaista ne verujem u ove nacionalne izmišljotine. Mi smo jedan narod, a ako su to čak i Albanci shvatili, koji govore totalno drugim jezikom, ne znam šta je problem sa nama. To krvoproliće, koje se devedesetih dogodilo, bilo je još veće među nama u Drugom svetskom ratu, pa su ljudi sakupili hrabrosti da se okupe oko jedne ideje. Jer, realno nisu nas Nemci toliko pobili, koliko smo se mi međusobno poubijali.

U Domu omladine festival američkog nezavisnog filma: IndieBelgrade 2017

Uroš Đurić
Foto: Promo

– Vidim muku, pogotovo u mladim ljudima koji ništa nisu krivi, koji su rođeni devedesetih godina, poput moje ćerke, osećaju određeni pritisak sredine, da se prepuste jednoj normalnoj komunikaciji i životu. Mi smo žrtve unutrašnjih neprijatelja, izdajnika – nacionalista. Za mene ako si nacionalista, ti si izdajnik svoga roda. Moraš pustiti ljude da se opredele, ako hoćeš da živiš sa njima. Šta će dalje biti, ne zavisi u velikoj meri samo od nas, nego i od onih koji su već stotinama godina veoma uspešni kolonisti. Oni koji limitiraju kvalitet obrazovanja, pa svoju decu šaljemo u inostranstvo da se školuju. Time se vraćamo u XIX vek.

Mi nismo anđeli, Anđeo i Đavo, Srđan Žika Todorović i Uroš Đurić
Iz filma “Mi nismo anđeli”

– To je jedna nesreća koja će potrajati. Mi smo ucenjeni. Živimo ovako da nam ne bi bilo gore. Proći će decenije, ja to, verovatno, neću doživeti. Ali, ne možete protiv prirode. Mi smo kulturološki jedna sredina. Mi istorijski inkliniramo jedni drugima. Jer ako su se nordijski narodi, koji su se klali do pre 200 godina, izmirili, i mi ćemo napraviti jedan pakt o zajedničkom životu. To je prosto prirodno. Ovaj prostor Jugoslavije. I to je pravi naziv, a ne Zapadni Balkan. Šta im je uopšte Zapadni Balkan?!

MARKO LOUIS: Ime mog oca i njegova muzika večno će živeti

* Posedujete mnoge talente, glumite, svirate bubnjeve, gitaru, bavite se DJ-ingom, slikar ste po profesiji. Da morate da birati jedno od ovih zanimanja, čime biste se bavili?
– Ja sam, pre svega, slikar, ali da mogu da biram, bio bih danguba! Najviše bih voleo da sam danguba, ali moram da plaćam račune. Ako mene pitate, ne bih radio ništa u životu, samo bih se šetkao naokolo i trošio pare koje bi dolazile ni od kuda. Ja nemam neke velike prohteve. Dođem ovde, pa odem na sledeće mesto, zato što sam Strelac u horoskopu, a za nas se kaže da nas ne drži mesto.

Uroš Đurić* Šta je, prema vašem mišljenju, najveći razlog uspeha filma “Mi nismo anđeli”?
– To što je istinit. U njemu nema ništa izveštačenog. Mi smo to pravili kao veoma mladi ljudi. I u želji da ga napravimo onako kako mi mislimo da treba. On je nastao u samom zalasku Jugoslavije i može se reći da je poslednji jugoslovenski film. Radili smo u vreme kada je stala opsada Vukovara, kada su još hrvatski kadrovi sedili u Beogradu, i iz te perspektive nismo mogli ni da zamislimo da će se sve to dogoditi devedesetih. Nekako smo verovali da će se stvari popraviti.

LADO LESKOVAR: Jugoslovenac, prijatelj prvih dama

– Film je izašao u leto kada se u Bosni sve već zahuktalo 1992. godine. I on je na neki način postao prvi film nove dimenzije stvarnosti. Na početku i nije bio shvaćen koliko su se ljudi posle nekoliko godina vraćali i pronalazili one elemente koji su im pomagali da ostanu sabrani. Bio je neka vrsta sedativa i neka vrsta internog ponosa, da se takav film može napraviti čak i u najgorim okolnostima. Bio je to niskobudžetni film, a mi smo bili jako mladi. Tek sada u ovim godinama cenim tu činjenicu.

Maja Lalić, Uroš Đurić i Zoran Kesić, Foto: Promo
Maja Lalić, Uroš Đurić i Zoran Kesić, Foto: Promo

* Jeste li u životu više anđeo ili đavo?
– Trudim se da budem dobar čovek. To je, verovatno, posledica mog odgoja. Morate stalno da radite na sebi. I ja sam pravio gluposti, možda sam nekome svojim ponašanjem naneo zlo, ali trudim se da budem dobar. Nisam ja ni anđeo ni đavo, ja sam ljudsko biće koje u određenim trenucima ima snage, nekad nemam, nekad sam dobre volje, nekad nisam. Bitno je da ne postoji konstanta. Jer ako postoji, takvi ljudi najčešće postaju diktatori, demagozi, masovne ubice. Svi ljudi koji imaju uverenje o svojoj čestitosti i veličini, o apsolutnoj čistoti vlastite ideje, jesu ljudi koji vas vode u ponor. To smo više puta videli i kroz istoriju.

E. A. / Izvor:24 sata, Azramag.ba

POSTAVI ODGOVOR

Molim vas unesite vaš komentar
Molim vas upišite vaše ime ovde