Sećanje na Miodraga Petrovića Čkalju: Prolazeći kroz Stalać

0
31

Povodom 95. godišnjice od rođenja Miodraga Petrovića Čkalje objavljujemo priču Čedomira Petrovića “Prolazeći kroz Stalać”, sećanje na njegovog oca kroz anegdotu koja slikovito pokazuje razmere popularnosti velikog komičara. Priču prati komentar Ranka Munitića.

Sećanje na Miodraga Petrovića Čkalju: Prolazeći kroz Stalać

PROLAZEĆI KROZ STALAĆ

Godinama, i do pred sam odlazak velikog Ranka Munitića, družili smo se uz kafu i piće, u ćošku nekog bistroa, kao zeverenici. Napisao sam jednom da se ljudi vezuju jedan za drugog zbog nečega zajedničkog što imaju u sebi. Pijanac traži pijanca. Kockar nađe kockara. Narkoman narkomana. Mi smo bili teški zavisnici od filma.

Ranko mi je umnogome pomogao oko scenarija koji sam u to vreme pisao, a kasnije i realizovao u četvorodelnoj TV seriji “Neki čudni ljudi”, za RTS, koja priča o predratnim putujućim glumcima. Na špici stoji: Saradnik na scenariju Ranko Munitić. To je bio njegov poslednji profesionalni rad.
Ispričao sam mu istinitu priču iz detinjstva. Ranku se veoma dopala i nagovorio me je da je napišem, a on će dodati komentar.

BRANKA VESELINOVIĆ: Bogat život ispunjen ljubavlju i optimizmom

Bila je treća ili četvrta godina kako smo našim fićom odlazili za Kruševac, da tamo s nanom i dedom i ostalim članovima očeve familije provedemo leto. Kod Stalaća je postojao most, preko Južne Morave, kojim su prolazili vozovi, automobili, zaprežna kola i poneki hrabri pešak. Znalo je da se čeka i po sat-dva dok ne prođu svi vozovi. Jednog leta, šezdesete ili šezdeset prve, ne sećam se tačno, stajali smo u dugačkoj koloni čekajući da se podigne rampa. Pored nas je prolazila pogrebna povorka. Bilo je puno ljudi. Svi u crnini. Muškarci su nosili kovčeg prema obližnjem groblju. Mnogi su plakali. Uobičajene naricaljke – naricale.

SVETLANA CECA BOJKOVIĆ: Rođena da bude glumica

Tada je neko iz povorke primetio oca kako sedi u fići. Majka je bila pored, a ja sam sedeo pozadi. Počeli su prvo da se smejulje i stidljivo pokazuju prstom na oca. Onda su počeli glasno da se smeju i prilaze. Otac je otvorio prozor i ozbiljno im izjavio saučešće. E, tek onda je nastalo plakanje od smeha. Cela povorka je opkolila našeg malog fiću. Otac je morao da izađe. Pozdravljao se sa svima. Ljubili su ga. Hteli samo da ga dotaknu. I oni muški, što su nosili kovčeg, spustili su ga nasred puta, pa prišli i oni. Neko je imao foto-aparat i slikao oca s celokupnom pratnjom.

Onda se rampa podigla. Kolona automobila krenula. Pratnja se vratila. Podigla onog mučenika s prašnjavog puta. Opet se začuo plač i lelek.
A mi smo nastavili put…

Čedomir Petrović

“Vezana za neko drugo ime, ova priča delovala bi otkačeno, crnohumorno, čak morbidno. Vezana za Čkalju, deluje prirodno. Teško je zamisliti slikovitiju metaforu o pobedi osmeha nad suzom, topline nad hladnoćom, života nad smrću. Možda u takvoj pobedi leži najviše i najlepše do čega se umetnik može dovinuti. Pogotovo onaj koji celog svog veka daje.”

Ranko Munitić

Izvor: Jugoslovenska kinoteka

POSTAVI ODGOVOR

Molim vas unesite vaš komentar
Molim vas upišite vaše ime ovde