ANA MARIA ROSSI: “Ajvar” je film o ljudima koji suštinski ne pripadaju nigde

0
526

Film “Ajvar”, u produkciji filmske kuće “Biberche”, premijeru će imati na 26. Festivalu evropskog filma Palić. Biće jedini domaći film u glavnom takmičarskom programu festivala.

ANA MARIA ROSSI: "Ajvar" je film o ljudima koji suštinski ne pripadaju nigde
Rediteljka Ana Marija Rossi, Foto: Taramount film

Za rediteljku Ana Maria Rossi ovo je njeno prvo igrano dugometražno ostvarenje. Snimila ga je po scenariju koji potpisuju ona i Maja Todorović. Glavne uloge u “Ajvaru” tumače Nataša Ninković i Sergej Trifunović, a ostalu glumačku ekipu čine Miodrag Krstović, Pavle Pekić, Gordan Kičić, Igor Borojević, Aleksandra Janković, Vesna Čipčić, Ivana Šćepanović, Paulina Manov, Branka Petrić, Srđan Miletić i drugi. Ove jeseni, u distribuciji “Taramount filma”, “Ajvar” će biti deo redovnog repertoara bioskopa u Srbiji.

U Užicu završeno snimanje filma “Ajvar”

Vida (Nataša Ninković) i Bane (Sergej Trifunović) su bračni par koji već duže vreme živi u Stokholmu. Imaju uspešne karijere, dovoljno novca za pristojan život i psa, ali nemaju decu. Vida sumnja da Bane u Beogradu ima ljubavnicu, ali o tome ćuti. Dolaze za praznike u Srbiju, gde se u poznatom okruženju odvija uigrana koreografija koja se mnogo puta ponovila u njihovim gastarbajterskim životima. Ovog Uskrsa se taj zid ćutanja ruši…

ANA MARIA ROSSI: "Ajvar" je film o ljudima koji suštinski ne pripadaju nigde
Ana Maria Rossi, Foto: Zoran Lončarević

Naslov filma je prema rečima scenaristkinje i rediteljke metafora prepoznatljivog elementa svakog emigrantskog života, budući da većina onih koji odlaze iz Srbije i sa Balkana nose sa sobom ovaj gastronomski specijalitet. Ana Maria Rossi je izjavila za FCS da je “Ajvar” za nju prilično lična priča, i emotivno, i generacijski i socijalno-kulturološki. Kako je rekla, dugo je ovu priču varila i trebalo joj je vremena da je “ispljune“. Jer, mislila je “ako dugo čekaš prvi dugi film, onda treba da radiš ono što poznaješ, što te boli i što misliš da umeš najbolje”. 

26. FEF Palić: Predstavljen Glavni program, devet filmova u trci za nagrade

– “Ajvar” je film o ljudima koji su mojih godina, koji žive u inostranstvu jer su, kao mnogi moji prijatelji, otišli da pobegnu od ludila, da naplate svoje školovanje ili, najčešće, zato što su morali. To je priča o izmeštenim ljudima koji se, ni tamo gde žive, nikad neće potpuno ukoreniti. To je, takođe, priča koja se bavi smislom zajedničkog života bez dece, pitanjem opstanka jedne duge veze i njenim krahom. Rastanak je nešto o čemu se nerado govori, a predstavlja jednu veoma važnu odrednicu u našim životima. I to je, mislim, ono što je univerzalno u ovom filmu. Vrlo je jasno i specifično lociran, osim što je tema opšta, teška i određujuća. A to znači – ko preživi, pričaće. To je anatomija jednog kraja, poslednji dani jedne veze dvoje ljudi koji su se nekad voleli – rekla je Rossi.

Nagrada “Žanka Stokić” uručena Nataši Ninković
ANA MARIA ROSSI: "Ajvar" je film o ljudima koji suštinski ne pripadaju nigde
Rediteljka na snimanju filma “Ajvar”, Foto: Taramount film

* Ostvarenje “Ajvar” je generacijski film, a Ana Maria je za “Danas” rekla po čemu je njena generacija specifična?
– Moja generacija je pretrpela dva ozbiljna talasa iseljavanja, prvi početkom ratova devedesetih, da bi se u poslednjih desetak godina to ponovilo, u ovim mirnodopskim uslovima. Mislim da generacija ovih sadašnjih klinaca koji završavaju fakultete ima još manju dilemu otići ili ostati. Nije promena mesta života ništa loše, samo po sebi. Mene užasava što nas danas odlikuju odustajanje i osećaj nemoći, apatija, odsustvo optimizma… a pre svega mi se malo gadi sistem vrednosti u kojem živim. S jedne strane sam zahvalna što sam imala deo života, onaj formativni, u jednoj velikoj i pristojnoj zemlji koju sam volela i iskreno osećala pripadnost tom bogatom i raznolikom nasleđu. Onda sam se naglo suočila sa potpunom devastacijom vrednosti koje su me oblikovale i poništavanjem svega što bi se moglo zvati jugoslovenskim identitetom, i saterivanjem u neke male i ksenofobične torove. Mislim da tu, u tom dabogda imao pa nemao ključu, leži i sva nesreća ove moje generacije koja je zakačila ponešto od oba sveta. Zato mislim da je to film o ljudima koji suštinski ne pripadaju nigde.

NATAŠA NINKOVIĆ: Znam da budem vrlo neprijatna

* Nema velikih ženskih uloga, čak i kad su dve žene u kadru, razgovaraju o muškarcu. Zašto ste odlučili da svoj film postavite iz ženske vizure?
– Samo se glupe žene hvale rečenicom koju sam sto puta čula “ja imam muški mozak”. Pametna žena se bori za pravo na “ženski mozak”. Kad svojoj junakinji na filmu ili u seriji daš kompleksan ženski mozak, dobićeš i jak ženski lik koji može da bude svakakav – jak i hrabar, osetljiv, nežan, brutalan, zavodljiv… sve to može u jednoj ženi. Samo da nije dobro odeveni fikus.

– S druge strane, čini mi se da nam je ova poslednja dekada ponudila najnezanimljivijeg i najseksualnijeg od svih muških stereotipa od početaka kinematografije – uplašenog, isfrustriranog, emotivno nedostupnog čoveka u potrazi za poslom, u borbi da ga zadrži, u japi odelu kad mu to konačno pođe za rukom. Muškaraca koji ne pije, ne puši, puno trenira, rekreativno se drogira, žene bira po fotošopiranom modelu iz časopisa, štedi za skijanje, auto otplaćuje na lizing, stan na kredit, oprema ga u “Ikei”… Možeš lopatama da kopaš, u njemu nećeš naći Klinta Istvuda, ni Bogata, ni Indijanu Džonsa… muškarac koji se sam bori protiv sistema je passe. Čak je i Džejms Bond morao da istrpi ozbiljne hirurške zahvate da bi se uklopio u današnju političku korektnost. Što nas dovodi do pitanja – da li su ženski likovi postali kompleksniji i zanimljiviji zato što smo se feminizmom izborile da nam muški likovi na filmu postanu dosadni i “kastrirani”, ili se vreme izborilo za nas.

“Utopljena duša” u BDP: Sergej Trifunović u ulozi Disa

* U omnibusu “Neke druge priče” već ste se bavili temom materinstva, a ovo pitanje figurira i “Ajvaru”. Smatrate li da su žene u Srbiji koje ne mogu ili ne žele da imaju decu stigmatizovane?
– Nije fer da pričam o stanju u Srbiji, jer, da budem iskrena, ne znam kako i koliko su žene stigmatizovane u Prokuplju ili Ljigu. Živim na Vračaru i krećem se u krugu ljudi gde su oni sa decom incident. U tom smislu, u filmu se ne bavim stigmatizacijom nego fenomenom. Veliki broj ljudi, iz kojih god razloga, nema decu. I to je jedno od ključnih pitanja ovog vremena i ovog društva. I svakog društva. Da se razumemo, ne patim ja nad činjenicom koju ćete svako malo čuti u medijima “ima nas sve manje”. Ima nas koliko nas ima. Nemanje dece je za mene mnogo veći intimni problem u životima dvoje ljudi nego što je to neka cifra na godišnjem popisu stanovništva. Ne lamentiram nad pitanjem da li je iz godine u godinu sve manje Srba. Ali sam isto tako svesna da društvo čiji je prosek godina 43 nije najzdravija sredina za život.

Sergej Trifunović u mini filmu “Putevi” grupe “Irie FM”
ANA MARIA ROSSI: "Ajvar" je film o ljudima koji suštinski ne pripadaju nigde
Ana Maria Rossi i Nataša Ninković, Foto: Marija Đoković

* Glavne uloge u vašem filmu su poverene, moglo bi se reći najmarkantnijoj glumici i najmarkantnijem glumcu ovde Nataši Ninković i Sergeju Trifunoviću. Kako gledate na njegov politički angažman?
– Sergej je najpre odigrao ulogu u “Ajvaru”, a potom je dobio ponudu za ulogu predsednika PSG. Nema te uloge koju Sergej neće napraviti boljom nego što je predviđena scenarijem. Njegov politički angažman je nastavak njegovog dugogodišnjeg društvenog angažmana i ne razlikuje se od dosadašnjeg bavljenja socijalnim pitanjima, upiranjem prsta u nepravdu i stavljanjem sopstvene popularnosti u svrhu pomoći kome je najpotrebnija.

* Junacima vašeg filma je jasno da je ljubav između njih nestala, ali o tome zajedno ćute. Da li je to trpljenje, izbegavanje suočavanja sa problemom, nešto što bi se moglo reći da je specifičnost ovdašnjeg podneblja? Da li se takvo stanje projektuje i mnogo šire, recimo na društveno političke odnose?

NOVA S: Prvi tizer za seriju “Ujka – novi horizonti” Srđana Anđelića
Sergej Trifunović i Nataša Ninković u filmu "Ajvar", Foto: Promo
Sergej Trifunović i Nataša Ninković u filmu “Ajvar”, Foto: Promo

Duško Radović je odgovor na to pitanje umeo da sažme u jednoj rečenici “manji problemi se uspešno rešavaju većim”. U prirodi čoveka je da najteže progovara o onome što ga najviše muči i zašta nema rešenje. To se, posledično, može primeniti na sve segmente života. Da bi vam računi za struju i infostan delovali manje strašno, vi ih relativizujete Kosovom, prijemom u Evropsku uniju, svečanim otvaranjem pet kilometara autoputa… čime god. Tako se, na dnevnom nivou, amortizuje vaš mali život. I čik onda progovori da je Kosovo izgubljeno ’99, da eventualni prijem u tu famoznu uniju neće naše živote učiniti dramatično kvalitetnijim… Probaj majčin sine da kažeš da je tvoj tanani emotivni život važniji od svečanog zalivanja svakog metra betona novog autoputa… I o tome je “Ajvar”.

Kompletan intervju sa Anom Mariom Rossi možete pročitati OVDE.

53. BITEF: Belgijske predstave otvaraju i zatvaraju festival

Ana Maria Rossi rođena je 1972, ćerka je ugledne novinarke Radmile Stanković i dramaturga Maria Rossija. Deset godina je išla u grupu Mike Aleksića, u kojoj su bili i Nikola Đuričko, Bojana Maljević, Boris Milivojević, Branka Katić… Od malih nogu bila je filmofil i volela je da piše. Diplomirala je režiju na FDU u Beogradu, u klasi sa Urošem Stojanovićem, Vladom Paskaljevićem, Draganom Ćirjakovićem, Ivanom Andrijanićem i Draganom Stanišićem. Ana Maria je radila godinama na RTS-u, gde je postavila i režirala brojne emisije (Beokult; Hronika BITEF-a…). Autor je dokumentarnih, promotivnih filmova, reklama. Kao reditelj potpisuje srpski deo filma “Neke druge priče”.
– Žena reditelja je uvek bilo manje, dugo se smatralo da je to muški posao, ali verujem da se za 100 godina niko neće pitati zašto je žena reditelj – izjavila je Rossi.

E. A. / Izvor: Danas, FCS, Blic Žena

POSTAVI ODGOVOR

Molim vas unesite vaš komentar
Molim vas upišite vaše ime ovde