Zlatni jubilej: Proslava 50 godina mature učenika Desete beogradske gimnazije

0
1669

Nekadašnji učenici Desete beogradske gimnazije, iz generacije koja je 1967. završila srednjoškolsko obrazovanje, okupili su se proteklog vikenda i obeležili jubilej vredan pažnje – pola veka od mature! Od 214 đaka koji su pre 50 godina dobili maturska svedočanstva, na proslavi zlatnog jubileja je došlo njih 97! Događaj su uveličali i njihovi profesori, njih osmoro. ANTRFILE je imao izveštača na licu mesta.

Majsko vreme je rezervisano za maturske večeri – malu maturu, veliku maturu ili neki njihov jubilej.

Profesori su došli sa nekadašnjim učenicima da proslave jubilej
Profesori su došli da sa nekadašnjim đacima proslave jubilej: Veselinka Simić (profesorka nacrtne geometrije), Radmila Prokić (sociologija), Miloš Milošević (predvojnička obuka) i Dragoslava Bajić (fizika)

Davne 1967. godine kada smo proslavljali naš „đački rastanak“ sa Desetom beogradskom gimnazijom na Topčiderskom brdu, niko od nas nije ni pomislio kako će brzo doći dan da proslavimo pola veka od tada. 50 godina, čoveče!

Šta smo sve uradili za to vreme, do kojih visina i dubina smo dospevali, nikome to nije bilo važno. Samo sreća da smo opet tu, u školi, zajedno i sa svojim profesorima, da delimo zajedničke uspomene, sećamo se školskih ludorija, ljubavi, muzike, sporta, bežanja sa časova…

Gomila „nevažnih“ detalja, toplih zagrljaja, osmeha i poljubaca… I pozdravni govor najboljeg hroničara Desete beogradske, Topčiderskog brda i Senjaka, rok novinara Predraga Pece Popovića, koji je u njegovom odsustvu pročitao naš komšija, „Senjački zet“ Aljoša Vučković, glumac ovdašnji.

Rok koncert „Profana“ za male maturante

Posle druženja u školskoj sali, prošetali smo do obližnje “Careve ćuprije”, a tamo smo pričali i pričali, i „jeli smo, i pili smo, i još nam je mokar jezik“, sve dok, malte ne, nismo popadali. Skoro do zore.

Deseta beogradska gimnazija IV/3
Odeljenje IV/3 na okupu sa razrednom Biljanom Arsenijević (francuski jezik)

Nećemo čekati sledećih deset godina za novi susret. Osipamo se, već nam nedostaju mnogi. Dogodine ćemo ponovo, dok smo još tu.

Pozdravni govor Petra Pece Popovića, a koji je pročitao Aljoša Vučković možete pročitati

Večeraj sa Raduljicom i spasi Andrijanin život

[bg_collapse view=”link-inline” color=”#32494d” expand_text=”OVDE.” collapse_text=”OVDE.” ]

O DESETOJ BEOGRADSKOJ…

ODSTUPANJE OD ZVANIČNOG SEĆANJA

Kudimo, žalimo, bistrimo, prepravljamo i evociramo brutalno iskreni, nezasito radoznali, eksplozivno naivni i osorno nepromenljivi. Mi matori prebacujemo svetu, državi i gradu na svemu i svačemu, a tako lako opraštamo sebi. I svojoj mladosti.

Sada kada smo mnogo češće u ordinacijama nego igrankama, utakmicama, žurevima, izložbama ili pozorištima znam, kao što zna i cela moja generacija, da je najlakše ako imaš kome da kažeš ”to su bili dani”. Pri tom misliš na Beograd u drugoj polovini šezdesetih, Beograd u danima naše Desete, kad je grad rastao sijajući posebnim sjajem. Prestoni grad Nesvrstanih.

Jovan Bulj komanduje sve gušćim saobraćajem na Terazijama. Nikola Karaklajić sa ”Sastankom u 9 i 5” i ”Džuboksom”. Centar je novootvoreni Dom Omladine. Partizan nezaboravno ruši rivale u Kupu šampiona. Soul u diskoteci kod Laze Šećera. Autoput kroz Beograd: mostarska petlja, most Gazela i Terazijski tunel. Prvi “Dragstor” u podzemnom prolazu u Nušićevoj. Gitarijade na sajmu. Knjiga ”Kad su cvetale tikve”. Kosa u Ateljeu 212. Nastaju Bitef, Njuport-Beograd Džez festival i Fest a ukorenjuje se BEMUS. Osnivači Mediale kreću na razne strane sveta po komad slave. Miljan Miljanić svako popodne stoluje u Gradskoj kafani. ”Skupljači perja” u Kanu okićeni Gran-prijem. Mini-moda i miris ”Pino silvestra” iz Trsta. Zbog ”Koncerta za mladi ludi svet” cela Juga briše sa popodnevne nastave. Tofija se doseljava na Brdo. Gine Žućko Korać. Košulje na cvetiće i prvi bedževi na reveru. ”Šibica” radi do fajronta. Nedeljne čajanke u Topčiderskoj noći. Šeki je kralj fudbala. Gramofonske ploče i šuškavci po komisionima. Umesto fiće nacionalno vozilo postao tristać. Na ulicama se protestuje zbog Čehoslovačke i studenskih zahteva. Rokenrol je prodisao, a enciklopedije počele da se pišu za štrebere…

I to se dešava: Policijski pas dobio otkaz jer je previše druželjubiv

Ponekad se prošlost čudesno vrati da pospeši osećaj kako je podjednako časno biti i crkvenjak i makro, i evanđelista i protuva.
Uspomene bi tada da snajperski krstare po prošlosti postavljajući ozbiljno pitanje:
Imam li ja to šezdeset i osam kad pamtim?!
Ili to i dalje imam maturskih 18 sa 50 godine životnog iskustva?

U to nisam siguran dok nevidljivim korakom za ostale prolaznike, pažljivo gazim starom rutom. Iz intimnog zavežljaja u prolećnoj šetnji otkopčavam neke davne dane niz južnu padinu Topčiderskog brda. Od velike Zvezde, isečem bulevar Vojvode Putnika pa preko ivice Hajd parka do sred srede ulice Čajkovskog. Zastajem naspram oškrinute metalne kapije. Posle prohujalih decenija bacam pogled na zdanje tako napadnuto zubom vremena.
Zaustavlja me pamćenje prvog ulaska u raskošnu zgradu, pre bilo kog školskog zvona. Ushićen, radoznao i ponosan ponovo prolazim kroz impozantni glavni ulaz od tamne i teške hrastovine. Prepoznajem ličnu beznačajnost u prostranim mermernim hodnicima Gimnazije. Opet golica jedan miris u nozdrvama.

Moja Gimnazija, nezboravno mesto sazrevanja gde smo znanje množili deljenjem, više je od toponima prelivenog svilenim slojevima emocija. Izgrađena među voćnjacima i vinogradima pre 80 godina, pošto su dotadašnji vladarev đački dom i škola tu iznad postali tesni. Nazvana je po ktitoru, ubijenom kralju Aleksandru Prvom. Dugo nismo znali da je kamen za oblaganje suturena gimnazije iskopan u obližnom kamenolomu, kao i postament za stražilovski spomenik Branku Radičeviću po kome je, inače, nosila ime naša Osnovna škola na parceli tik ispod.

Atrakcija iz Indonezije: Tinejdžerke sa hidžabom praše metal

Ponosim se na ozbiljnu zgradu podignutu na prostoru omeđenim ulicama kompozitora Čajkovskog, prosvetitelja Vase Pelagića, pesnika Puškina i akademika Andre Nikolića. Divna adresa blesave sudbine. Bila je Muška gimnazija Kralja Aleksandra I, onda je okupator preuređuje u svoju komandu uz ozbiljnu devastaciju, posle rata postaje XI mešovita, zatim I mešovita gimnazija, pa 1960. naša Deseta beogradska gimnazija. Onda 1974. Vojna, potom Sportska gimnazija, danas su pod njenim krovom i Vojna i Sportska. Jedino je miris u nozdrvama ostao isti.
Obimnijom adaptacijom 1967.godine, dobijeni su pravi uslovi za rad. Pored zbornice, čitaonice i biblioteke, škola od tada raspolaže sa divnom fiskulturnom salom, sa dva spoljna terena i 6 kabineta, 14 osnovnih i 4 pomoćne učionice.

U jednom kasnijem dokumentu piše: Deseta beogradska gimnazija je dobro organizovana, kadrovski snažna i uspešna škola. Mi naši znamo da je to obična laz! Škola nisu dnevnici, imena po azbučnom redu, ni spisak izostanaka, ukora, ocena, programa i zaključna statistika. Škola su Profesori i Učenici. Oduvek alhemija dobrih i loših, štrebera i folera, ambicioznih i flegmatičnih, zanesenjaka i vetropira.

Deseta beogradska gimnazija je samo deset upisanih generacija i četrnaest godina na vrhu Topčiderskog Brda. Tako malo istorije, a tako mnogo emocija.
Škola je bila i ostala velika kuća u kojoj smo poput porodice okupljene sa svih strana, uz pomoć naših profesora, rasli od magarećih do maturskih godina. Tu smo osvojili veliku istinu da će osim 30 slova, 4 boje, 10 brojeva, 7 nota i vremena za takmičenje, u životu od važnosti biti i znanje šta činili u dostupnom vremenu sa slovima, bojama, brojevima i notama.

Porodica Gruden: Ljubav i harmonija dvanaestoro dece druga Oskara

U toj školi u istim klupama sedeli se derani neiseljenih starosedelaca sa Brda i deca jugoslovenskih funkcionera doseljenih na Senjak, naslednici revolucionara i siročad žrtvava revolucije, dečurlija vojnih lica iz Topčireskih kasarni, potomci nekadašnje dedinjske elite, najtalentovaniji klinci beogradskog sporta, manguparija izbačena iz strožijih škola i fatalne gradske cure. Deseta beogradska gimnazija, uvek daleko od najbolje gimnazije, ali sa čudesnom čarolijom privlačnosti. Bila posebno poštovana zbog činjenice da deca sa poznatim prezimenima nikad nisu uživala bilo kakvu protekciju! Niti su bili bahati, nedruželjubljivi ili dolazili u okruženju telohranitelja. Uvek bili solidarni, u dobru i zlu.

Toliko smo Desetu voleli da smo često bežali sa njenih časova. Kad bi je se, pak, poželeli, ušunjali bi se tiho da spasavamo šta se moglo spasiti; ocenu, godinu ili obraz. Donosili falš opravdanja dr Đorđeviča ili gospođe Plećaš, slali lažne rođake sa hiljadu izmišljenih priča, a sve pokušavajuči da sakrijemo istinu koliko nam je čudo proključanog grada izazovno.
Bilo nas je koji smo tvrdili: Škola je za one koji ne znaju ništa drugo!

Sa dubokim poštovanjem i nostalgijom promiču likovi nezaboravnih profesora. Verujem da su oni, gde god da jesu, ponosni na obavljenu misiju: od dobijene zbunjene i smotane gomile uspeli su da prepoznaju, izaberu, odgaje i iskristališu neke vrednosti!
Zato kad kažem Deseta ponosan mislim na čelnike najznačajnijih jugoslovenskih naučnih institucija, nosioce prestižnijih nagrada, svetski priznate medicinske stručnjake, trofejne sportiste i trenere, eksperte koji hleb zarađuju na tuđim jezicima, slavom ovenčane umetnike, bar šest glavnih urednika listova u i Politici dok je bila velika i dva u Borbi dok je postojala! Imena izbacivanih đaka, koji čak u tako ozloglašenoj školi nisu valjali, danas se mogu naći u domaćim i stranim enciklopedijama, katalozima čuvenih muzeja i aleji zaslužnih građana Beograda na Novom groblju.

Magično i okovano ledom: Održano prvo venčanje na Antarktiku

Naša Deseta beogradska gimnazija sa vrha Topčiderskog brda bez obzira što je važila za stovarište srednjoškolskog otpada iz drugih škola, Gimnazija u kojoj je sve bilo moguće i u najgorem i u najboljem smislu, istovremeno je zapamćena po prestižnom školskom listu “Mi”, reprezentativcima Jugoslavije u nekoliko sportova, muzičarima u tri grupe koji su svirali na prvim Gitarijadama, izuzetnim šarmerima opšte prakse, talentovanim falsifikatorima, kockarima, zavodnicima i raznoraznim anđelima garavog lica.

Na Desetu iz tog vremena i sa te adrese ponosni smo jer niko nikog nije gledao kroz pare, izgled ili garderobu, šta su mu roditelji, kolika su im primanja, gde stanuju i šta jedeš za užinu. Zajedno smo propušili, počeli da učimo anatomiju suprotnog pola po subotnjim žurkama, kockali se u žbunju parka, švercovali u zelenim Lejlandima na liniji 39 i autostopom išli na prva samostalna letovanja.
S druge strane, manguparija kojoj smo pripadali oduvek je bila svesna da škola služi za to da država tačno zna gde su deca u određeno vreme dana kako bi im mogla iskorištavati roditelje. Zato smo se alternativno obrazovali i van Gimnazije, nastojeći da nadvladamo one što su nam branili da se ozbiljno posvetimo životu. Naš moto beše: Ne uči ono što ne znaš, to su drugi već naučili; uči nešto drugo.

Razredna u 103. godini prozivala đake Prve beogradske na proslavi 45 godina mature

Deseta beogradska gimnazija je doba naboja kreativne energije, verovatno jačeg nego bilo kada, četiri godine druženja i građenja nezaboravnih prijateljstava, često nerazumnog bunta i ličnih krivudanja, “idenja grlom u jagode” sve misleći da se “jede sve što leti”, osmišljavanja pozorišnih predstava i razrednih igranki, dežuranja po hodnicima i ulazima u zgradu, ekskurzijama koje su se završavale u novinskim hronikama, nezaboravnim hepeninzima što su otvarali put u svet raznovrsnijih događaja, i iznad svega, približavanja čudu ljubavi.

Koliko god se na maturskom rastanku činilo da nam je gimnazija formirala inteligenciju i karakter, da smo zreli i koliko god mislili da smo veliki, još nismo bili spremni da postanemo odgovorni. Ni da se pretvorimo u one ljude u odelima koji trče kao muve bez glave sa aktovkama u ruci. Trebalo nam je vreme, iskustvo i još obrazovanja.
Tek sad znamo: mnogo je lakše omatoriti nego postati mudar.
Gospode dragi, oprosti što pamtim i volim baš takvu Desetu, na ivici razuma i daleko od svake logike. Za mene je ona i dalje kamena knjiga sa zbirom velikih duša koju sa sobom svuda i dalje vucaram.
Ako išta u meni vredi, odatle, zapravo, jeste.

[/bg_collapse]

 

Tekst i fotografije: Đorđe Damjanović

POSTAVI ODGOVOR

Molim vas unesite vaš komentar
Molim vas upišite vaše ime ovde